Balerina figurice

 

Talentovana Aleksandra Jocić iz Jagodine, 2011. godine nakon studija ekonomije i kratkotrajnog rada u inostranstvu, vratila se u svoj rodni grad i zajedno sa sestrama započela svoju slatku priču. U početku je radila kompletnu dekoraciju torti da bi se poslednje 4 godine usmerila isključivo na izradu figurica od šećerne mase. 

 

 

Kroz dosadašnje priče imali smo prilike da steknemo utisak da dosta ekonomista krajnju odrednicu potraži u nekom kreativnijem poslu, kako Vi danas gledate na to?

Kada iz ovog ugla sagledam moje najranije detinjstvo, rekla bih da sam od malena imala potrebu da na neki način ispoljim svoju kreativnost uz pomoć svega što sam imala na raspolaganju, kamenčića, cveća, školjkica, pa zatim kasnije u toku školovanja kroz plastelin, glinu... Ipak crtanje je u celom tom periodu bilo najdominantnije i u njemu sam najviše uživala dok ljubav prema vajarstvu je došla nešto kasnije.

Još uvek pamtim koliko sam bila fascinirana jednom epizodom Branka Kockice, gde su deca pravila ježa od krompira i čačkalica kao i sa uskršnjim izdanjem Praktike u kom su bili prikazani načini ukrašavanja jaja uz pomoć kolaž papira, perlica… a koje nažalost nije preživelo moja bezbrojna prelistavanja! 

Verujem da je upravo taj kreativac u meni,  prevagnuo kada sam razmišljala kojim bi poslom volela da se bavim i povukao me u potpuno suprotnom smeru…  

 

 

 Kako je izgledao Vaš prvi susret sa dekorisanjem torte?

U tu priču sam se prvi put upustila pre oko 15 godina, u vreme kada niste mogli na internetu pronaći bilo kakav tutorijal ili informaciju! Za dekoraciju smo koristili smesu od ratluka i prah šećera koja je bila jako nestabilna za rad. U pitanju je bila čuvena Barbie torta, koja je imala haljinu od ratluka i za prvi pokušaj bilo je zaista neočekivano dobro. Dve godine kasnije sam se ohrabrila da napravim malo zahtevniju figuricu za brataničin rođendan. Za razliku od Barbie torte sa njom sam prošla prilično neslavno... ali i dan danas volim da je pomenem kada pričam o napredovanju.. U pitanju je bila Minnie od ratluka (sa belim licem jer nisam imala odgovarajuće boje), koja se do iznošenja rastopila od vlage.  Kasnije, kada sam dobila recept za domaći fondan sve je postalo mnogo lakše. 

 

 

 

 S obzirom da ste samouki i da niste pohađali nikakvu edukaciju za modelovanje figura, kako ste uspeli da savladate izradu zahtevnijih likova?

   Iako sam par puta imala u planu, nisam pošla ni na kakvu dodatnu edukaciju, već sam se sa svakom novom figuricom usavršavala. Na početku sam se koliko toliko oslanjala na internet, dok kako je vreme odmicalo najbolje sam učila u toku rada. Desilo mi se bezbroj puta da završim poručenu figuricu koja sasvim dobro izgleda, ali da meni ipak nije to to, pa onda krenem potpuno sve ispočetka, dok ne budem zadovoljna ishodom. Smatram da su tolika ponavljanja i vežba najviše doprinela mom napretku. 

  

Kada bi pokušali da izbrojite koliko ste do sada napravili figura, da li bi to bio trocifreni ili četvorocifreni broj? Koja Vam je figura predstavljala najveći izazov?

Pokušavala sam više puta da izračunam koliko figurica sam napravila do sad i otprilike je to oko 8-9 hiljada.  Ako bih morala da izdvojim figuricu koja mi je bila najveći izazov u tom trenutku i sa tadašnjim sposobnostima, to bi definitivno bila figurica koju sam radila pre 6 godina po liku jednog našeg starijeg pevača narodne muzike, a koja je bila iznenađenje za njegov rođendan. Osim nje bilo ih je još dosta, između ostalih prvi karusel, prvi vazdušni balon, kreiranje scena iz crtanih filmova, životinjica iz cirkusa koje plešu i sviraju … uglavnom svaka figurica koju po prvi put radim je izazov sam po sebi. 

 S  obzirom da sam iz manjeg mesta i da sam uslovljena transportom i željom da figurice stignu neoštećene, nisam često bila u mogućnosti da prihvatam neke veće izazove u smislu prkošenja gravitaciji, apstrakcije i tome sličnom, već sam se držala sigurnijih varijanti i najčešće meni omiljenih crtanih junaka.  

 

 

Da li je Vas je neko posebno inspirisao iz segmenta dekoracija?

Kada je u pitanju rad sa fondanom, za sve ove godine unazad uzora je bilo baš mnogo, kako stranih tako i domaćih. I dan danas ima dosta koleginica čiji rad izuzetno cenim i divim se svakoj novoj figurici koju urade. 

Međutim u poslednje vreme sve više gajim interesovanje i za druge sfere poslastičarstva u kojima bih želela da se usavršim, tako da su se i uzori promenili, pa bih ovde morala da pomenem čuvenog Amaury Guichon-a čije skulpture od čokolade ostavljaju bez daha.  

 

 

Rokovi su najveći stres za svaki kreativni posao, kako ste do sada uspevali da se izborite sa tim? 

Kao većina ljudi koji se bave kreativnim poslom, ne volim da radim nešto na brzinu, već volim svakom detalju da posvetim dosta vremena i pažnje. Tako da bi se moglo reći da rokovi i ja nismo baš u dobrim odnosima.  Vrlo često ostajem za radnim stolom do kasno u noć ne bih li stigla sve na vreme da završim. Smatram da dobar plan zaista može dosta da smanji stres ali u radu sa fondanom nemamo uvek moć kontrole, već zavisimo i od vremenskih prilika i drugih stvari koje nisu u našoj moći, tako da je stres neizbežni pratilac uprkos svoj lepoti ovog posla. 

 

 

Uskoro se selite i planirate da napravite pauzu u poslu, šta mislite da će Vam najviše nedostajati?

Svakako je pauza prava reč, jer su modelovanje i poslastičarstvo u celini moja velika ljubav kojoj ću se vratiti čim se za to ukaže prilika. Mislim da će mi najviše nedostajati feedback mojih slavljenika kada im stignu figurice kao i baš lep odnos koji smo gradili godinama, koji mi je davao vetar u leđa i želju da što više napredujem.  

 

 


Fotografije: Aleksandra Jocić

 




Povezani članci