Ana Mitic iz Beograda se vrlo brzo izdvojila među kolegama, svojim posebnim stilom ukrašavanja medenjaka. Sa izuzetno izraženim osećajem za kolorit, svaki Anin medenjak je dočarao jednu bajkovitu priču i na prvi pogled zadivio ljubitelje ove slatke umjetnosti. 



 

Ana možete li nam reći kako su medenjaci zamenili Vaš primarni posao dekoratera venčanja i rođendana? 

 

Sa medenjacima se prvi put susrećem, kao u nekoj bajci, ispred jednog dvorca u Beču u toku Božićnih i novogodišnjih praznika. Bila sam u turističkoj poseti i u jednoj od šetnji kroz taj prelepi grad, sestra i ja smo naišle na drvene kućice koje su bile ukrašene medenjacima. Uvek se setim tog prvog utiska, te prve emocije, koju bi opisala kao - ljubav na prvi pogled...

S obzirom da nikada izbliza nisam videla tako savršene male kreacije, razmišljala sam dal je moguće da ljudska ruka može uraditi toliko perfektne ukrase na medenjacima … Bila sam uverena da su te osobe koje ih prave, neki čarobnjaci i veliki majstori.

Nakon tog prvog susreta sa medenjacima, jednostavno nisam mogla da prestanem da razmišljam o njima. Odmah sam počela da istražujem po internetu, potpuno laički, jer ni jedan jedini pojam vezan za medenjake nisam poznavala. 



 

 

 

Kako je krenula realizacija i hvatanje u koštac sa početničkim greškama?

 

 Nekako sam došla do nekog recepta za testo...I moram da napomenem da mi je ta prva tura izgorela. Uspela sam i recept za royal icing da pronađem ali se ta prva dekoracija nikada nije osušila. Tako da sam poprilično neslavno počela. Međutim, bez obzira na sve to, postavila sam tu fotografiju neslavno urađenih kolača na društvene mreže uz šaljiv komentar:  " Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući". To je jednostavno deo moje prirode. Nikad se nisam ustručavala da iznesem svoja razmišljanja, a koja će me, ispostavilo se na kraju, dovesti do uspeha o kome nisam ni sanjala.

Nakon te objave dešava se nešto poput pravog čuda... Javila mi se potpuno nepoznata žena, kojoj dugujem neizmernu zahvalnost za ceo život... Ponudila mi je, kao da se već jako dugo poznajemo, da dođem kod nje, da mi pomogne sa svojim znanjem i da mi pokaže osnove i recepte. U to vreme sam već postala mama i moj sin je tada imao 2. godine. 

Prihvatila sam poziv i sa potpunim oduševljenjem otišla kod nje. Za jedno popodne mi je pokazala sve što je i sama znala i potpuno nesebično otvorila vrata jedne slatke umetnosti. Nakon toga sam samo isčekivala kada ću ostati nasamo sa kolačićima, jer sam snažno osećala da sam na svom terenu i da je to moj životni poziv.

I onda je krenulo sve svojim tokom... Na dodatne edukacije nikada više nisam išla jer sam nekako sama počela da vežbam i učim. I baš sam mnogo radila... Vuklo me je da neprestano radim pa sam kroz rad uočavala greške i kako se nešto može uraditi.



 

Vaši medenjaci su se vrlo brzo izdvojili što je doprinelo da dobijete prve upite za radionice, kako ste se snašli na tom polju?

 

Što se radionica tiče i to je dosta spontano započelo. Nisam imala iskustva na tom polju i nisam znala da li ću moći i umeti da na kvalitetan način prenesem svoje znanje, pa nisam o tome ni razmišljala. Međutim već me je dosta ljudi pratilo na društvenim mrežama i palo mi je na pamet, kao ideja, da bih mogla organizovati radionicu i sav novac pokloniti u humanitarne svrhe. Cena kursa je bila simbolična kako bih okupila što više ljudi. Na moje veliko iznenađenje, vrlo brzo se prijavilo 10 žena iz svih krajeva Srbije. Zaista sam bila presrećna ali i pod velikim stresom i naporom... Bilo je to vatreno krštenje, pre 3. godine na Sv. Petku,  pomešano raznim emocijama sreće i ljubavi...

Nakon toga su se ređale radionice:  grupne, individualne... Osim žena iz Srbije, pridružili su se polaznici iz Bosne, Crne Gore, Makedonije i iz inostranstva. Kursevi i posao su mi omogućili da steknem predivna poznanstva, zaista... da upoznajem nove ljude, da stvorim kontakte, da privučem ljude da prate i druge stvari koje radim, ono što ponekad napišem...

Online radionice su započete zbog epidemiološke situacije sa Kovidom. Iskreno mislim da je to super način edukacije jer bitno smanjuju troškove ljudi koji bi da napreduju u ovom poslu. Taj segment bi volela da tehnički unapredim, da se edukujem kako bi taj vid prenošenja znanja bio što efikasniji. Na radionicama negujemo spontan odnos, ne baš preterano profesionalan. Prosto to ne bih bila ja...sputavalo bi me. Nekako sada već smatram, da je to glavni razlog zbog koga je učenje prijatnije i bolje. 

 

 

 

Šta bi poručili onima koji žele ili su se već upustili u izradu dekorisanih kolačića?

Prvenstveno ne počinjite bez ljubavi i sem kolača to se odnosi na sve u životu. Jer ljubav će vas terati na trud, na odricanje a time ćete postajati sve bolji i bolji... Kad ima ljubavi ima i strpljenja, težnje za boljim, za savršenim i ispunjenjem... Sve ostalo - boje, recepture, modle, šećer, četkice, gustine i razne tehnike, stoje na 5 mesta iza ljubavi. Bez nje ne počinjite. Ova umjetnost pruža neograničene mogućnosti koje teško možemo naći u nekim drugim poslovima. Zahvaljujući tom tajnom sastojku ja verujem da je veliki napredak tek ispred mene...

 

 

Fotografije: Ana Mitić



To je ponovo bio decembar mesec a ja sam već u februaru ostvarila skromnu prodaju.



Povezani članci