Majstorica sa velikim slovom M!

 

Karijera duga preko dve decenije, započeta iz nemaštine i straha, gradila se korak po korak, voljom i upornošću majstorice Jelene Ujvari. Danas je ona sinonim za najglamuroznije torte u regionu i malo ko može ostatiti ravnodušan prema lepoti i raskoši njenih svadbenih torti.

 

 

Od kada kreću Vaša interesovanja za ovu vrstu umetnosti?

Moja interesovanja za sve i svašta su postojala od kako znam za sebe. Bila sam radoznala i sve me je interesovalo. Od folklora, muzičke škole, šivenja, dođe na red i kulinarstvo. 

Rasla sam uz predivne torte koje su pravile moja mama, tetka i komšinica. Naravno meni je uvek zapala ta čast da budem glavni pomoćnik, koju sam veoma ponosno ispunjavala. 

Negde oko devedesete, svadbene torte nisu bile toliko aktuelne kao sad. Nepisano pravilo je bilo da svaka tetka, strina, baka, komšinice, kume i prijateljice donesu tortu na poklon i pohvale se svojim umećem. Tako smo i moj suprug i ja dobili prelepu mladenačku tortu koju je donela mamina i tatina prijateljica. Mislim da je upravo ta torta bila okidač, koji je probudio interesovanje za ovaj poziv.



 

Svoju karijeru ste započeli u najtežem periodu u kome se našla naša domovina Jugoslavija, koliko je to predstavljalo otežavajuću okolnost? 

Došao je rat, inflacija i nemaština. Osim staha koji je bio svakodnevan, jer živimo na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i to još u mešovitom braku, kao Hrvat i Srpkinja, najteže nam je padala činjenica što nismo bili u mogućnosti deci ni igračku da priuštimo.

Moje prve torte i moj početak su upravo proistekli iz te besparice. Da bih koliko toliko obradovala decu za rođendan, ja bih im pravila torte i trudila se da svaka bude po nečemu posebna. Isto tako kada bih odlazila na neku svadbu bilo mi je vrlo bitno da moja torta bude najlepša, da bi na taj način privukla pažnju na moje umeće. 

 

 

Sigurno je bilo jako teško u tom periodu, doći do nekog osnovnog znanja iz dekorisanja torti?

U to vreme je izlazio časopis “Praktika” u kome sam pročitala kako se prave cvetovi od vučenog šećera. Mislim da tada, u našem regionu, niko nije ni čuo za isomalt, tako da sam ih zvala “stakleni” cvetovi. Prve sam pravila, baš za vreme bombardovanja Srbije, kako bih skrenula misli sa događanja i decu zabavila da ne primete našu zabrinutost. 



Osim “Praktike” tih godina je izašla brošura koja je štampana u više navrata u izdanju “Nada nove”, a zvala se “Ukrašavanje torti”,  autorke Marije Savić. Koliko Vam je pomoglo poznanstvo sa njom?

 Marija je jedna posebna žena koja nam je tada bila internet, mobilni telefon, izvor informacija, onlajn prodaja, bukvalno sve. Želela je svima da pomogne. Prva je donela “Wilton” alat u Srbiju i poznate američke časopise. Svaku stranicu tih časopisa smo pomno upijali i pitali se da li je moguće da je to čovjek napravio.

Kada sam oko 2000. godine, učestvovala sa svojom prvom tortom, na humanitarnoj akciji “Naj torte” za koju sam uradila cvetove, baš po receptu iz njene brošure, imala sam priliku lično da je upoznam. 

Mojoj sreći nije bilo kraja! Druženje koje smo tada započeli krunisano je kumstvom, tako da Mariju gledamo kao člana naše obitelji.

Osim Marije, na tom istom mestu sam upoznala i mnoge žene sa kojima se i dan danas, družim. 

Delili smo svoja saznanja između sebe i to nam je najviše pomoglo. Ta ista Marija Savić nas je odvela i na sajam poslastičarstva u Budimpeštu, pa se poznanstvo proširilo na mnogo veći broj ljudi iz poslastičarskog sveta.



 

U to vreme alat nije ni malo bio jeftin, kako ste se snalazili da bi zadovoljili sve kriterijume mušterija?

Lično sam se odricala nekih stvari na uštrb kupovine alata i svega što je bilo potrebno za rad. Uključila sam porodicu i prijatelje da mi pomognu, tražili smo limare, stolare, sve koji su mogli napraviti sekače, stalke i ostalo što mi je bilo potrebno.

Kao što ništa u životu nije slučajno, tako ni moje poznanstvo sa Marijom Savić nije bila puka slučajnost. Uz nju mi je sve bilo mnogo lakše, pomagala mi je koliko je god mogla. Kad god je nabavila neki novi alat donela mi je, novi časopis bi prvo donosila baš meni.

 

 

Dolazak fondana je izazvao pravu revoluciju u ukrašavanju, kako ste se uklopili u potpuno novu oblast iz poslastičarstva?

Prvi susret sa fondanom me je potpuno kupio! Do tada su se sve torte ukrašavale samo sa šlagom i belancetom kuvanim na pari, tako da je razlika bila ogromna. Osnovne korake što se tiče fondana i gum-paste mi je pokazala neprevaziđena Branka Jovanović iz Rume koja mi je bila i ostala uzor. 

 

U današnje vreme uz društvene mreže je mnogo olakšana promocija, na koji način ste Vi dolazili do potencijalnih kupaca?

 U vreme kad sam ja počinjala, nije bilo interneta kako bismo se reklamirali, nego se sve zasnivalo na preporukama. I dan danas najviše volim takav vid reklame, jer zadovoljna mušterija najbolje prenese utiske i to može privući nove mušterije. 

 

S vremenom dolaze i neki novi trendovi u dekoraciji, možete li nam reći koji je trend tada bio aktuelan?

Sećam se kad se pojavila zlatna boja, pa to je bio veliki hit. Redom su svi želeli zlatnu tortu! Ni malo, u to vreme, nije bilo lako nabaviti taj zlatni prah, ali smo se na raznorazne načine snalazili. Pošto sam morala smisliti način da privučem mušterije, vodila sam se motom  “uvek budi drugačija” i upravo taj pravac je urodio plodom. Sećam se da sam tad kombinovala zlatnu i crvenu boju torte sa zlatnom krunom na vrhu, simbolišući krunu ljubavi, pa onda raznorazne dvorce… 

Prva moja zlatno-crvena torta sa krunom je rađena za princa Aleksandra Krađorđevića. Sećam se da je princeza bila potpuno zatečena. Posle toga je pravljeno bezbroj takvih torti. 



 

Vaša kreativnost Vam je pomogla da se istaknete i na neke druge načine, sve u cilju dobre prezentacije Vašeg rada?

Pošto živim u maloj sredini, morala sam se mnogo više truditi da me ljudi zapaze. Suprug i ja smo počeli da pravimo neobične stalke za torte, od čaša, drveta pa sve do stalaka koje se okreću. Kako sam u međuvremenu savladala i tehniku izrade cvetova od gum-paste, mogla sam na svoje torte da stavim cvetova koliko sam želela, da ih obojim i nijansiram airbrush-om onako kako ja to želim ili mušterija zahteva, što mi je dalo mogućnost da ne zavisim od drugih. 

 

 

 

Gostovanje u jednoj emisiji, na novosadskoj televiziji Vam je donelo ogromnu popularnost, kako danas gledate na taj period?

Godinama sam stvarala, neki svoj prepoznatljiv stil, radeći jako velike torte. Takav put je često imao i mnogo više prepreka i zahtevao je dodatna  angažovanja. Najveća popularnost mi se desila od prvog pojavljivanja u emisiji 5kazanje.  Deca su poslala uredniku emisije predlog, a ja se nisam nadala da će se čovek javiti u tako kratkom roku. Javili su nam da planiraju snimanje emisije, koja je imala jako veliku gledanost u udarnom terminu, za par dana. Kad se setim kakva je to bila frka da se sve spremi od torte pa do dekoracije da bi se predstavila u najboljem svetlu. I uspela sam da sve to postignem baš onako kako sam zamislila, čak sam stigla i kod frizerke, na šminkanje i doterivanje i spremno čekala puna treme. U nekom momentu su mi javili da neće doći i da odlažu snimanje za par dana. Htela sam od muke da zaplačem, jer sam znala koji nas posao opet čeka. Naravno sve su to slatke muke, i bila je dovoljna jedna opaska mog supruga da me oraspoloži i nasmeje. Često se setim njegove šale kad se setim tog perioda -  „Najbolje stavi frizuru u zamrzivač, makar nećeš gubiti vreme za nju“ .

 Posle emitovanja emisije, pet dana nisam ispuštala slušalicu iz ruke. Počele su da stižu porudžbine sa svih strana, iz sveta estrade, politike, sporta, što mi je takođe, bila sjajna reklama. 

 

 

 

Verujemo da su mnogi zanemili pred grandioznošću Vaših torti, koliki trud i rizik se krije iza toga?

 Najveća nagrada mi je oduševljenje mušterije kad ugleda tortu! Kad se u sali, podignu svi zadivljeni i zbunjeni gosti, što zbog veličine torte, što zbog razmišljanja da li je moguće da ne padne a još se i vrti! 

 Jednom prilikom je moj sin pobegao iz sale (u transportu i montaži torte nas bude 4-5), bilo je to u Sarajevu, torta je bila teška oko 100kg. Kad smo je namontirali, trebalo je tortu još “samo” izgurati preko debelog tepiha. Sin mi je tada rekao „Ako je pustiš još da se i vrti, onda ti nisi normalna, ja ovo ne smem da gledam“. Na svu sreću i tog, kao i svakog puta, sve je dobro prošlo. 

Dešavalo se i to da je torta toliko velika, da ne mogu ni sa stola da je montiram, pa su nam ponekad trebale i merdevine. Bilo je slučajeva da se menadžeri žale i hvataju za glavu, zašto smo napravili toliko veliku tortu?! Naravno na prvom mestu nam je uvek bilo da ispuštujemo mušterije, zato sve te velike torte moram ispratiti do mladenaca, jer ne prepuštam ništa slučaju, a i konobari su sigurniji kad sam uz njih!

 

 

Kada bi uporedili zahteve mušterija nekada i sada, u čemu bi se ogledala najveća razlika?

 Danas su društvene mreže učinile svoje, mnoštvo ideja iz čitavog sveta su dostupne svima,  pa su i zahtevi mnogo kompleksniji. Neke mušterije traže torte sa puno cveća, što veće a ne mogu ni da zamisle koliko je potrebno vremena i truda da se tako nešto uradi, pogotovo koliko treba vremena da se uradi cveće od gum-paste!

 

 

Sigurno je teško izdvojiti samo jednu tortu koja Vam je najomiljenija, ali kada bi pokušali, koji rad bi to bio?

U svaku tortu, osim truda, uložila sam i mnogo ljubavi. Sve mušterije gledam na jedan poseban način i počastvovana sam što baš sa mojim delom, krunišu vrhunac svoje ljubavi. Drago mi je što kroz tortu postanem deo te sreće i zadovoljstva. 

Torta koja je meni lično najviše značila, napravljena je za mog sina Marka i snajku Gordanu. U nju je utkana ona najčistija, majčinska ljubav.




Fotografije & video: Jelena Ujvari

 

 



Povezani članci