Kroz priču jednog drugog vremena koje je bilo predhodnica dekorativnog poslastičarstva u regionu, predstavit ćemo vam sjajnu Katicu Šerko Katić, majstoricu za izradu cveća od šećerne mase.

 

Verujem da većina poštovalaca vašeg rada ne zna da ste završili pravni fakultet, koji momenat je presudio da svoju karijeru gradite u potpuno drugačijem, kreativnijem svetu?

Iako sam, od kad znam za sebe, volela da se motam po kuhinji, uvek sam bila u senci mame i sestara. Tada je sasvim bilo logično da kao najmlađa dobijem ulogu potrčka tako da je prošlo baš dosta vremena kada sam dobila dozvolu da samostalno napravim nešto..

Tada se i rodila ideja - Kako bi bilo super da postanem poslastičar!

Na moju “nesreću” bila sam baš dobar učenik, pa su me roditelji, bez mnogo diskusije upisali u gimnaziju. I opet se ponovilo isto, dobar uspeh je odredio moj dalji životni put, tako da sam znajući da se tatitinim zahtevima ne suprotstavlja, završila pravni fakultet. Duboko u meni ostala je da tinja  ta neostvarena želja da se bavim poslastičarstvom….

Konačno sa prvim rođendanima moje dece, sa ogromnim uživanjem upustila sam se u neke zahtevnije izrade torti i kolača. Ali prava prekretnica se desila 1996. godine, kada sam pomagala komšinici da pripremi slatkiše za svadbu njenog brata. Nakon toga, jedna od gošći sa svadbe, koja je imala prilike da proba kolače, zamolila je da napravim svadbenu tortu za njenu ćerku i 30 kg kolača.

Bio je to veliki izazov za mene, ali kako je bilo vreme strašne inflacije i svaka zarada dobrodošla, prihvatila sam da se upustim u tu priču. Nakon toga porudžbine su počele da stižu sa svih strana....

 

 

Vaša dugogodišnja karijera je svedok neverovatnog napretka dekorativnog poslastičarstva u regionu, možete li nam reći kako ste se snalazili u vreme kada nisu postojale specijalizovane prodavnice za mase, alat i boje?

Tada je najveći izazov bio kako i od čega napraviti ukrase za torte - cvetove i figure! Ali kad se mora i želi onda se i nađe način da se to ostvari. Tada u Srbiji nije bilo nikakvih časopisa gde biste bilo šta mogli videti ili pročitati. Dok nisu izašli prvi časopisi Praktika i Bloc žena, krajem 98. godine, koji su za mene imali veliki značaj, snalazila sam se kako sam znala i umela. 

Prva masa za cvetove je bila sredina bajatog belog hleba umešena sa malo piva, gustina i sećera u prahu. Moralo se umesiti tako da se ne lepi za ruke. U to vreme teško su se nalazile jestive boje, pa sam koristila ekstrate od limuna, jagode, kajsije, mente...Problem svih ovih cvetova od ove mase, bio je da se dosta smanje kad se osuše.

Da bih isekla latice za ružu koristila sam plasticno jaje iz Kinder jajeta i modlice za vanilice. Latice ljiljana sekla sam sa zakrivljenim limom, listove sa točkićem za kidanje šnitova. Iglama za pletenje iscrtavala sam teksture na laticama i listovima. Drška slikarske četkice koristila se za tanjenje vrhova latica...pa čak i mala oklagija iz dečijih igračaka je bila od ogromne koristi. 

Pravila sam cvetove i od ratluka, ali su se oni topili kada bi došli u dodir sa šlagom. Njega sam uglavnom koristila za figurice.

 

 

Sećate li se koji je to bio prvi cvet koji ste napravili?

Prvi “pravi “ cvet koji sam napravila bio je ljiljan,  veličine oko 5-6 cm. Latice sam mu sušila u kartonima za jaja i bila sam presrećna kad sam ga stavila na tortu, a on se nije raspao! 

 

 Danas teško možemo zamisliti kako izgleda kada se većina alata i materijala improvizuje, možete li nam reći kada se situacija konačno promenila ?

Konačno 2001. godine počeo je sa radom Eurowilt. Tada sam kupila svoj prvi pravi alat za izradu cveća  -  set sekača američkog proizvođača Wilton. Sadržao je sve što mi je bilo potrebno za rad od  oklagijice, sunđera za obradu latica, štapića razlicitog oblika pa sve do sekača za latice. Uz njega je išla i mala knjižica sa uputstvima za rad. Ubrzo sam prvi put kupila i prave žice i trake.

Godinu, dve posle toga, moja mlađa ćerka i ja, napravile smo prvu jestivu masu za cvetove, koja se posle preko Eurowilta prodavala u Srbiji i Makedoniji. U to vreme već su počeli da pristižu i razni sekači za cvetove i wiltonove boje u gelu. Konačno smo mogli da odahnemo i da se ozbiljnije posvetimo izradi jestivog cveća. Tada sam počela da koristim profesionalnu gum pastu Balina ali nakon tri godine kada je više nije bilo na tržištu prešla sam na Smartflex sa kojim i danas uglavnom radim.

 

 

Imali ste prilike da prolazite najteži način edukacije - kroz iskustvo, ko Vam je tada bio najveća inspiracija?

Radeći napamet sretala sam se sa  hiljadu grešaka koje sam morala ispravljati u hodu. U početku latice sam ostavljala deblje da bih lakše mogla da uvučem debele žice u njih, tek posle nekog vremena shvatila sam da postoje načini da i na tanke latice neprimetno postavimo žice. Uvek sam videla svoje propuste, ali su mi trebali dani da shvatim kako da ih otklonim.

Kada sam kupila prvi katalog Alana Dana, sve je postalo mnogo jasnije. Sate sam provodila gledajući i učeći kako on to radi i na kraju sam shvatila da i ja mogu da odradim bar slično njemu. Dugo mi je, međutim, trebalo da shvatim da gumpasta ne trpi vlagu, da cvet treba senčiti pre sastavljanja, kako vezivati aranžmane - od čega početi, sa čim završiti…

 

 

Koji cvet Vam je predstavljao najveći izazov?

Od svih cvetova koje sam radila, najveći izazov bila je Strelicija ili Rajska ptica. Godinu dana sam imala sekače i vejnere i oklevala da je napravim. A kad sam odvojila vreme, napravila sam je za sat vremena i bila sam baš zadovoljna kako je ispala. Nažalost, koliko god se meni sviđala, retko je neko traži, pa kad hoću sama sebe da usrecćm, napravim je za moju dušu.




Nakon nekog vremena ste i sami krenuli sa edukacijama, gde ste sve do sada imali prilike da podelite svoje znanje?

Internet je do 2009 god. bio uglavnom nedostupan za obične smrtnike tako da kad smo ga konačno uveli, na nagovor svoje dece otvorena mi je fejsbuk stranica. Kada sam postavila svoje radove, vrlo brzo sam dobila ponudu da dođem u Grac i da održim obuku. Ni dan danas mi nije jasno, kako sam imala toliko hrabrosti da prihvatim i odem u stranu zemlju ne znajući šta mogu da očekujem. Na svu sreću prošlo je dobro i ponude su se počele nizati. Odmah posle Graca, imala sam niz kurseva u Valjevu. Osim naših žena iz Srbije polaznice su bile iz Švedske, Belgije, Grcke, Slovenije, sa Kosova...

Zbog velikog interesovanja krenule su obuke po Srbiji - Subotica, Novi Sad, Beograd, Kragujevac...kao i u inostranstvu pa sam tako stigla do Atine (šest godina za redom), Beča, Minhena, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine...

Juče sam pregledala beleške, ako sam dobro sabrala, na kursu izrade šećernog cveća do sada sam obučila 279 žena i muškaraca!

 

 

 

Na takmičenju u Budimpešti ste konačno imali priliku da upoznate svog dugogodišnjeg uzora majstora Alana Dina, ispričajte nam nešto više o tome?

Godine su prolazile ali ne i želja da jednog dana imam priliku da posmatram majstora Alana Dana kako izrađuje cveće od gum paste. Konačno 2019. godine ukazala mi se divna prilika da se prijavim na njegov kurs koji se održavao u Budimpešti, u okviru sajma torti. 

Susret sa njim je bio nešto neprocenjivo! Čovek je vedar, nesebičan, prijatan...Sve hoće da pokaže i ponovi nekoliko puta, svakom poklanja dovoljno pažnje tako da se osećate povlašćenim. Deli vam savete koje i ne tražite a zna da će vam nekad zatrebati...

Dan pre kursa bilo je takmičenje za izbor najlepše torte i najlepšeg aranžmana. Alan Dan je bio predsednik žirija. Zaista nisam očekivala ništa a dobila sam srebrnu medalju.

Posle uručenja nagrada, rado se fotografisao sa svakim učesnikom i sa svakim je popričao. Uz duhovitu opasku je prepoznao da radim po uzoru na njega. Dugo, dugo smo pričali o svemu vezano za ovu umetnosti dao mi je mnogo korisnih saveta za dalji rad.

 

 

Kad sagledate svoju karijeru iz današnje pozicije, šta bi drugačije uradili da možete da krenete sve ispočetka?

Prošlo je 26 godina od kada sam počela da se bavim ovim poslom. Bilo je mnogo uspona i padova, mnogo neprospavanih noći, mnogo nerviranja i bacanja materijala...Ali ovaj posao, ustvari hobi, pružio mi je mnogo zadovoljstva, doneo mi je nezaboravna putovanja i pre svega puno, puno prijatelja... Zato ništa ne bih menjala. Možda je moj put bio spor, ali je bio jedinstven i samo moj.

 



Koji dan bi izabrali kao krunu Vaše karijere?

Bilo je  u proteklim godinama mnogo lepih i posebnih dana ali jedan dan mi je u sećanu ostao kao najposebniji!

Tog sunčanog oktobra 2019. godine na sajam u Budimpeštu otputovala sam sa divnim ljudima Željkom i Ildikom iz firme Torta dekor iz Subotice. Tamo me je dočekao gospodin Dubravko Franjo, direktor Dore iz Hrvatske, koji je iz Zagreba došao u Budimpeštu da se upoznamo i da mi donese novu masu za cvetove da probam. Iskreno mislila sam da je društvo prijatnih ljudi i sjajan ambijent vrhunac tog dana a onda je stiglo i ono priznanje koje svaki edukator iskreno priželjkuje. Moja učenica Jolan Baler osvojila bronzanu medalju za aranžman! I na kraju kruna svega, ispunjenje moje dugogodišnje želje, upoznavanje sa svetskim majstorom jestivog cveća Alanom Danom.

Šta čovek više od toga da poželi?

Godine prolaze, ali ja ne želim da mislim o tome...

Život mi je podario ono najlepše što sam priželjkivala - divno, veliko zdravo potomstvo i sreću da radim ono što volim. Balans između toga je za mene najveće životno priznanje.

 

 

Moya magazin 

Fotografije: Katica Šerko Katić

 

 

 

 

 

 

 

 

 








Povezani članci