Slatko od munje

 

 

Naša sagovornica opčinila nas je svojom svestranošću i pozitivnom energijom koju sigurno unosi u sve čime se bavi, a taj spisak je za svako divljenje. Višegodišnji član folklornog ansambla, dugogodišnji istraživač strukovni ekonomista po struci, zaljubljenik u prirodu, kreativac i čuvar tradicije. Sve svoje ljubavi i talente začinila je kada je napravila svoj slatki svet medenjaka, čijom se izradom bavi od 2019. godine. Učestvovala je na različitim manifestacijama i obukama, i tako usavršila svoje znanje u izradi ove slatke poslastice.

Ljubav prema kulturnom nasleđu svoje zemlje ujedinila je sa medičarstvom i tu strast nesebično prenosi n najmlađe. Izrada kolača od medenog testa deo je običaja i tradicije, a Kristinina želja za očuvanjem ovo zanata podstiče njenu kreativnost i inspiriše je da svojim darom zasladi živote svih sladokusaca.

 

 

    Kako ste došli na ideju da započnete ovakvu vrstu radionice? Da li ste imali podršku za realizaciju Vaših planova?

    Radionice su nastale kao logičan sled dešavanja iz moje ljubavi prema medičarstvu. Smatram da je to jedini ispravan način da sačuvamo tradiciju izrade i dekorisanja kolača od mednog testa. Zahvalnost dugujem Centru za Kulturu u Valjevu koji nam je ustupio divan prostor za rad. Kada su se stvorili uslovi počeli smo sa radom u okviru Valjevskog letnjeg festivala, 34. Tešnjarske večeri.

    Radionice su osmišljene primarno za decu, ali i za odrasle, tako da kroz praktičnu primenu mojih saveta sami mogu da izrađuju kolače. Na radionicama uče svojstva medenog testa, dekorisanja raznim tehnikama i tome slično. Moja velika podrška je edukativni centar Košnica Dorćol, iz Beograda gde u poslednje vreme najčešće organizujem radionice i sa kojima imam odličnu saradnju koju planiram da nastavim i u budućnosti.

 

 

     Impresivno iskustvo u spremanju medenjaka podelili ste na radionicama za mališane, uzrasta od 1. do 4. razreda. Sigurni smo da su deca veliki ljubitelji medenjaka, a koliko im je zanimljiv taj koncept radionice i kakvi su njihovi utisci?

     Prilično me pozitivno iznenadilo koliko su deca spremna da uče i da prihvataju nove izazove. Klinci nisu imali nikakvo pređašnje iskustvo, a ja sam u mom gradu bila prva koja je počela da vodi ovakve radionice. Danas sam veoma ponosna što smo izgradili našu malu zajednicu koja divno sarađuje.

 

 

    Ranije su deca u školama imala domaćinstvo kao predmet gde su imali prilike da se edukuju o pripremi kolača. Koliko su ove radionice važna prilika da se deca zainteresuju za izradu kolača, i da pruže neki svoj lični pečat u pripremi?

     Zaista se trudim da kroz ove radionice prenesem deci svoju ljubav prema tradiciji. Deca se kroz radionice druže, upoznaju, vežbaju finu motoriku. Oni uče zašto je važno da se tradicija očuva, stiču samopouzdanje kroz nova iskustva i postaju mali čuvari tradicije.

     Radionica nosi naziv Jedi, diši, omiriši – diši, jer vežbamo strpljenje, omiriši jer uključujemo svoja čula. Naročito im je zabavno kad shvate da kolače mogu da pojedu i da su svi materijali koje koristimo jestivi. Grupe su formirane od po pet polaznika, u više termina.

 

    Koje su sve tehnike zastupljene na radionicama i koliko su one zahtevne za decu?

    Kada je reč o tehnikama, prilagodila sam način izrade najmlađima. Oni napredniji rade izlivanje Kraljevskom glazurom, dok oni mlađi koriste fondan masu.

    Kraljevska glazura je zahtevna za rad, potrebno je puno strpljenja. Na radionicama smo savladali osnove kao što su bojenje, izlivanje, kombinacije više boja, pravljenje raznih ukrasa, ukrašavanje jestivom štampom itd. Trudim se da bude raznoliko i da u svakom trenutku držim dečiju pažnju.

     Jedna od tehnika koja je rađena je wet - on- wet, takozvano izlivanje Royal mase dok je mokra u kombinaciji više boja. Moram da naglasim da su ideju radionica prepoznali i moji saradnici koji su mi značajno pomogli u realizaciji radionica kroz sponzorstva, a to su: Dellish boje, Lora sweet clasic, Ambalaža N, Celofanske kesice i organdin vrećice. Mnogo im hvala na tome, jer smo zahvaljujući njima imali neiscrpnu količinu materijala za rad.

 

 

 

     Koliko polaznika obično pohađa radionice? Čini nam se da je kod pripreme kolača naročito popularno mišljenje da je to posao namenjen ženskom polu. Da li je to slučaj i sa Vašim radionicama, dolaze li dečaci da uče o pravljenju medenjaka?

     Još uvek živimo sa predrasudama da nešto nije za dečake, kao u folkloru, uvek ih je manje u odnosu na devojčice, a neophodni su. Ja sam jako srećna što ovde to nije slučaj i što je podjednak broj i dečaka i devojčica izrazilo interesovanje za moje radionice.

 

 

    Da li ste nakon završenih radionica imali prilike da se sretnete sa decom, da vidite kako primenjuju znanje koje su stekli na Vašim radionicama?

    Obično mi se javljaju roditelji da mi kažu kako više ne spremaju kolače samo pred Novu godinu, već je to postala učestala radnja. Meni je to bio i cilj, da se priprema medenjaka ustali kao aktivnost koja će se praktikovati i tokom godine. Planirane su nove radionice u budućnosti, na razne teme, i istinski se radujem novom druženju.

 

 

 

Moyamagazin

Fotografije: Kristina Munješ

 

 

Povezani članci