Profesor sa vizijom

 U rubrici majstor dekorater smo ugostili profesora Luku Ljubičića iz Novog Sada, koji svojim veštim rukama stvara šećerne dekoracije koje su nekada krasile samo kraljevske trpeze.

 

 

Možete li se prisetiti kada je započeo Vaš put gastronomije?

Moj put gastronomije počeo je kada sam imao samo 5 godina. Gledajući moju majku Jelenu kako u kuhinji  sprema slane i slatke proizvode, rodila mi se ljubav za ovim pozivom. Uz nju počeo sam da pripremam prva jela, koja nisu bila baš ukusna ali sam se trudio, a ona me ohrabrivala.

Nakon što sam završio osnovnu školu, upisao sam srednju ugostiteljsku školu "Svetozar Miletić" u Novom Sadu, smer poslastičar. Pored poslastičarstva, interesovalo me je i kuvarstvo pa sam vanredno završio i za kuvara. Dok su ostala deca imala letnji i zimski raspust, ja sam učio kako bih mogao izaći spreman na ispite i polagao ih. Tokom školovanja išli smo na razna takmičenja i prezentacije, gde smo sticali praksu i rutinu.

 

 

Nakon studija ponovo ste se vratili u Srednju školu “Svetozar Miletić” ovoga puta sa drugom misijom?

Nakon završetka srednjeg obrazovanja upisao  sam Visoku hotelijersku školu u Beogradu, smer poslastičarstvo sa pekarstvom. Uspeo sam, uz profesore, da naučim dosta stvari i još više zavolim svoju struku. Nakon završenih studija i sa diplomom strukovnog menadžera gastronomije zaposlio sam se u mojoj srednjoj školi, kao nastavnik praktične nastave iz poslastičarstva.

Trenutno imam svoje odeljenje i pokušavam na sve načine da prenesem učenicima ljubav prema ovoj struci. Do sada imamo zapažene rezultate kao škola ali i kao smer.

 

 

 

Vaše skulpture od šećera prosto deluju nestvarno, koji utisak ste Vi stekli, kada ste se prvi put susreli sa ovom slatkom umetnošću?

Prvi put, sa dekoracijama od šećera, susreo sam se još u srednjoj školi. Tada sam poželeo da saznam o ovoj grani poslastičarstva mnogo više. Bilo mi je potrebno šest godina, prevodeći knjige, gledajući razne klipove, čitajuci o tehnologiji proizvodnje hrane, da saznam kako se to radi. Upornost, divljenje i ljubav prema ovoj grani me je dovela do trenutne pozicije. U inat tome, što su dekoracije od šećera najteže za izradu od svih dekoracija u poslastičarstvu, budila je u meni inat da naucim više. Svaki dan sam vežbao, pravio svoje kalupe, proučavao eksponate i zaključivao kako se šta radi i pravi. Trenutno znam tehniku vučenog, duvanog, livenog, kombinovanog i gromadnog šećera. Za svaku ovu tehniku šecer se kuva i izrađuje drugačije. Pored dobre recepture potrebno je znati  sklapanje oblika i boja. Naravno, mašta uzima glavnu ulogu prilikom izrade eksponata.

 

Da li za izradu šećernih skulptura, koristite neku vrstu posebnih šećera i alata?

Uglavnom se koristi običan beli šećer od repe ali se takođe koristi i isomalt koji je mnogo bolji jer može da izdrži visoke temperature i visoku vlažnost vazduha. Što se tiče alata...glavni alat su ruke. Sa rukama se najlakše i najbolje dobije prirodan efekat. Pored ruku koriste se vatrostalni silikonski kalupi. Pre su se koristili drveni ali su izbačeni iz upotrebe zbog HACCAP-a. Za normalan rad potrebna je lampa koja drži toplotu, pumpica za duvani šećer i silikonske rukavice.

 

Koliko je ova umetnost priznata u našem regionu?

Ponosan sam na svako svoje delo, a još više me čini srećnim kada vidim izraze divljenja posmatrača. Svaki moj rad je priča za sebe i u svaki rad je uneta duša i srce. Nažalost, dekoracije od šećera kod nas nisu cenjene i ima jako malo ljudi koji ih prave. Uglavnom nauče da prave par oblika i dekoracija i to je za njih dovoljno...Bude čak i situacija da odmah odustanu jer dobiju jake opekotine. Dekoracije od šećera su mnogo više cenjene u inostranstvu kao što su Švajcarska, Nemačka, Francuska, Japan...Potrebno je dosta odricanja, truda, finansija da bi se ova grana poslastičarstva naučila.

S obzirom da ste svakog dana u društvu mladih ljudi koji tek trebaju da započnu svoju slatku priču, koje vrednosti se trudite da im prenesete?

Svim mladim poslastičarima bi poručio da prvo budu dobri ljudi jer se tako postaje majstor svog zanata. Volite svoj posao i budite spremni da učite čitavog života…

 

 

Fotografije: Luka Ljubičić

 

Povezani članci