Meksiko

Zahvaljujući društvenim mrežama imamo priliku da se divimo radovima ljudi koji su svoje slatke priče započeli negde izvan našeg regiona. “Corazón de miel”  nas vodi u daleki Meksiko, da upoznamo talentovanu majstoricu dekorisanih keksića, Sandru Dragošan…

 

Da li je neki talenat iz rane mladosti nagoveštavao da ćete se baviti ovako kreativnim poslom?

   Rođena sam u Majdanpeku, malom gradiću u istočnoj Srbiji, poznatom po rudniku bakra i zlata. Kao najstarije dete u porodici, okružena mlađom braćom i sestrama, odrasla sam sa velikom dozom odgovornosti i zrelosti. Dar prema crtanju i slikanju se mogao primetiti još u osnovnoj školi kad su skoro svi moji radovi sa časova likovnog završavali na panoima školskog hola. Međutim, tada nisam mogla ni da zamislim da će jednog dana baš to biti od velike koristi. Posle srednje škole odlazim u Beograd u privatnu školu za scensku masku i make up, gde sam bila najbolja u grupi i gde se opet na neki način crtalo i slikalo. Već tada sam osećala da mi treba nešto više da bi zadovoljila svoje potrebe da se kreativno izrazim.

Kako ste se obreli u jednom od najvećih gradova na svetu?

     Po završetku se selim u Niš na studije, najviše zbog roditelja, da budu ponosni na svoje dete što je završilo fakultet. Vrlo brzo počinjem i da radim kao konobar u lokalnom restoranu, kao i svaki drugi student da bi pomogla roditeljima u plaćanju studija. Već u tom trenutku ja sam negde duboko u sebi znala da neću ostati tamo, svakodnevnica je počinjala da me guši, stalno sam bila u razmišljanju  “samo da prođe još ovaj dan”… Polako sam se u mislima “selila” iz Srbije, dok konačno nije došao taj dan. Prijavila sam se za rad na kruzeru i pre nego što sam postala svesna da činim veliki korak u svom životu,  u oktobru 2010. godine, sam stajala ispred monstruma od broda u Port Canaveral USA sa jednim koferom. Već tada sam znala da odlazim zauvek…

Rad na brodu je za mene predstavljao jedno sjajno životno iskustvo. To je definitivno najbolje mesto gde možeš da upoznaš mentalitet celog sveta. I ne znam da li je to neko nepisano pravilo, ali mi Balkanci se sjajno slažemo sa Latinskim narodima. Baš tu, na brodu mog novog životnog puta, upoznajem “Amor de mi vida”  sadašnjeg supruga, Meksikanca. Nakon nešto više od godinu dana, u decembru 2011. godine, selim se u Mexico City u svoj novi dom, koji danas svakodnevno uveseljava naša petogodišnja devojčica…

Kada ste se prvi put susreli sa dekorisanjem keksića?

 Keksiće sam počela da dekorišem vrlo slučajno. Kao i svaka majka posle par meseci sa bebom sam imala osećaj da moram da odvojim deo vremena za sebe, da prošetam, odem u shopping…  Jednog dana na Facebook - u sam ugledala post za napredni kurs izrade 3D novogodišnjih keksića. Bio je to jedan fenjer u skoro realnoj veličini, velika novogodišnja kutija od keksa i još par drugih, veoma detaljno izrađenih keksića. Nije mi bilo bitno što nisam imala ni najmanju ideju o čemu se radi, meni je to više bio izgovor da izađem “na vazduh”. Otišla sam na kurs gde je sve za mene bilo toliko novo, da sam se osećala kao da mi pričaju na kineskom… Sve termine sam prvi put čula u životu - royal icing, isomalt, nastavci na dekoraciju, kese za dekoraciju… i sve to na španskom… Kurs je trajao ceo dan i napravio veliku prekretnicu u mom životu. Vratila sam se kući sa radovima i niko od mojih nije verovao da sam baš ja to napravila. Imala sam sa kursa jedan recept za keksiće od đumbira i jedan recept za royal icing i to mi je bilo sasvim dovoljno da krenem da se zanimam.

Koliko Vam je bila bitna podrška ljudi iz okruženja na samom početku?

     Na početku je to samo bio moj hobi u kojem sam uživala. Prve keksiće sam pravila za familiju i za rođendane dece mojih prijatelja. Baš oni, oduševljeni mojim radovima, su me nagovarali da krenem sa poslom, da se reklamiram i da napravim ponudu keksića preko Facebook stranice…Pitanja koja su me sputavala bila su “Kome nuditi?”, “Koliko naplatiti?”, “To mora da je skupo”, “Ima dosta njih koji rade isto to”… Na svu sreću, na kraju sam ih ipak poslušala i jednog jutra, uz duplu kafu ohrabrenja, sam sela i napravila svoj prvo logo. Tako je nastao  “Corazón de miel” što bi u prevodu bilo  “Medeno srce”, kao moje omiljeno od Soko Štarka.

Odmah sam otvorila Facebook stranicu i postavila slike keksića koje sam napravila do tada. Jednostavno je sve počelo samo od sebe da teče. Počela sam malim električnim šporetom, malim tepsijama, jednom PVC cevi umesto oklagije i kutijom sa mini bojama (bilo je bitno da imam sve boje). Iako sam već tada htela sve, nije bilo moguće kupiti sve odjedanput.

Od koga su stigle prve porudžbine?

 Prve porudžbine su počele od strane prijatelja, pa se proširilo na njihove prijatelje i tako nastavilo dalje. U ovom trenutku, moja Facebook stranica broji nešto malo više od 5000 lajkova i moji klijenti su meni uglavnom nepoznate osobe. Pre godinu dana sam organizovala i moju prvu radionicu koja je imala mnogo dobar odaziv, tako da sam sad i “Maestra” kako me dosta ljudi ovde zove. Djevojka koja je meni održala kurs mi je čak par puta prosledila svoje klijente, jer kako kaže ona “ne poznaje nikoga ko bi to tako dobro uradio”. Meni je to bilo više nego dovoljno da znam, da to što radim, radim kako treba.

Da li si se nekad našla u nekoj neprijatnoj situaciji vezano za porudžbinu?

Desilo mi se jednom da sam imala porudžbinu na temu dinosaurusa i odradila sam keksiće sa brojem 4  za rođendan jednog dečkića. Mama dečkića je došla skroz sa druge strane grada po to i oduševljena dekoracijom, tužnim glasom rekla da je trebao da bude broj 5, a ne 4. Zamalo nisam propala u zemlju od sramote… Na sreću, rođendan je bio zakazan za sledeći dan, što je meni dalo vremena da popravim grešku i pošaljem keksiće iste noći sa taksijem. Od tada, pre dekoracije, po nekoliko puta proveravam poruke sa porudžbinama …

Kakvi keksići su najtraženi u Meksiku?

   Kupcima obično nije toliko bitan ukus keksića, koliko im je bitna dekoracija. Tako da preko čitave godine imam u ponudi dva ukusa - keksiće sa vanilom ili sa čokoladom, dok pred božićne praznike ubacim i medenjake zbog velike potražnje. Što se tiče tema, nezaobilazan je Star Wars koji sam radila baš dosta puta i naravno jednorozi, dinosaurusi… U poslednje vreme najtraženiji su mi personalizovani setovi od par keksića u poklon kutiji. Klijenti mi uglavnom ostavljaju slobodu u dekoraciji, jer imaju dosta poverenja u moj rad. Dovoljno je samo da mi kažu temu i na meni je da odradim najbolje što mogu.

Šta najviše voliš u svom poslu?

  Zadovoljna sam zaradom koju uspevam da ostvarim radeći dekorativne keksiće. Ovde su dosta popularni jer se poručuju za bilo koju priliku, dan majki, dan očeva, Božić, dan profesora, rođendana, godišnjica, svadbi, zahvalnica, želja za brz oporavak… Jednom sam ih čak radila na temu godišnjice smrti…

Definitivno mi najviše prija dekorisanje keksića. Sa svim porudžbinama koje imam ja na nju gledam kao na jedan predivan hobi i nadam se da će tako i u budućnosti ostati.

 

Fotografije: Sandra Dragošan

 

Povezani članci